Četvrti deo - petak, 30. maj 2008Pošto u četvrtak nije bilo ništa zanimljivo u okolini (puno se radilo, donosili zaključci i tome slično), popodne sam proveo kulirajući i odmarajući se od svega. Petak je bio rezervisan za jedan interesantan izlet, tako da ću se privremeno pomaći iz Budimpešte nekih 90 km na severoistok, u seoce zvano Holoko (mađ. Hollókő - izvinjavam se ako moj mađarski nije baš kako treba, ali mislim da se čita manje-više onako kako sam napisao). Kako je to bio poslednji dan skupa, društvo se dobrano osulo. Ipak, najjači su ostali u priči.
Krenuli smo relativno rano, oko 8 ujutru, da bi tamo stigli neki minut pre 10. U autobusu smo dobili odštampan materijal kako bismo se informisali o mestu na koje idemo. Prema tom listu, selo ima oko 400 (četiri stotine) stanovnika, uglavnom iz jedne specifične etnografske grupice Palok, koje vode poreklo verovatno od Slovena il ikako god, ali tu se zabilo još u vreme najezde Turske imperije. Zbog svoje specifičnosti, Holoko je pod zaštitom UNESCOa kao svetska kulturna baština. Inače, smatraju se Mađarima, ali njihov mađarski je prilično izmenjen (mada skroz razumljiv ostalim Mađarima).
Kako smo izašli iz autobusa, brzo smo došli do restorana u kojem ćemo imati ručak. Međutim, kako osim domaćina skoro niko ne zna mađarski, bili smo malo zbunjeni. Neki su slikali šta su stigli, drugi su čekali da vide šta će se desiti...
... a onda moje višenegoskromno poznavanje mađarskog mi je odalo tajnu da smo ispred restorana-gostionice-štagoddaje koji se zove po muškatlama. Lepo piše, zar ne? U slici i reči!
I tako, dok smo se okretali levo-desno, ja sam uslikao jednu lepu kuću, koja je izgleda namenjena turistima. Samo ne znam u kom svojstvu.
I taman da se odlučim da odem u tom pravcu, kad eto ti domaćice Muškatli. Zastala je i pozirala nam je u punoj opremi, tj. narodnoj nošnji!
E, pa to je to, rekoh. Krenusmo na slovo dobrodošlice. A opnda ugledah prvu neobičnu stvar, kako se drže kuhinjske posude.
- 'Nisam znao da lončići rastu na drvetu' - dobaci neko. 'Ja tako čuvam jedan set šolja za mleko' - odgovorih. Stvarno, neoobično je videti ovakvu tvorevinu u makro izdanju.
Domaćica nam se predstavila. Ime joj je Piroška. Mogu reći da bakica nije viša od 145 cm. Ali je prilično žustra. Sasvim dovoljno da nas dočeka sa jednom Palinka (pelinkovcem) u znak dobrodošlice. Egeszsegedre! (u prevodu
)
A mi smo na stolu imali svako po jedno ovakvo punjenje.
Da, da, sigurno je bilo na temperaturi ispod nule!
Onda nam je baka Piroška pričala malo o običajima ovog kraja, uz simultani prevod mog prijatelja Šandora, našeg domaćina, izuzetnog čoveka u svakom pogledu. Tako nam je pričala o tome kako su se zabavljali, kako su devojke prele vunicu, pa kobajagi im ispadne kalem, sve da bi se neki momak našao da to podigne i za to od devojke bivao nagrađen poljupcem. I tako, kad se dvoje spanđaju, sve ostalo bude legenda. Da bi legenda bila bolje opisana, dvoje od nas je moralo da obuče nošnju tog kraja. Tako se Gregor iz Slovenije obreo pod nekoliko slojeva odeće, a koleginica iz Poljske (uh, zaboravih ime, baš sam
) pod malo većim brojem krpica, ručno rađenih. Samo kapa je iz tri dela. Evo ih:
A sada iznenađenje! Baka Piroška ih je proglasila mužem i ženom!
Uh, dobro je, pomislih. Ubila bi me žena za bigamiju!
Ovako, nema štete. I Gregor i njegova 'mlada' nisu venčavani, pa ko zna zašto je to dobro.
Onda su učili kako da plešu svadbeni ples. Dva koraka levo, dva desno. Nema tu neke filozofije. Samo vozi! A kada su naučili (za minut-dva), otplesali su i sami jedan svadbeni ples.
Na svadbama se pleše sa mladencima. Napravio sam nekoliko clipova, ali ovaj je najjači!
Pošto brak nije samo veselje i igra, treba voditi i računa o kuhinji. Već 'prvog jutra' treba videti kako se mladenci snalaze u kućnim poslovima. Tako je baka Piroška stavila malo kukuruza u sito, pa im pokazala šta treba da se radi.
Istina, nisu se nešto prihvatiti posla, ali kako su poskočili kada su počele da lete kokice, uhvatili su me nespremnog sa snimanje. Baka Piroška je tada govorila kako će u braku biti uspeha koliko se kukuruz bude bolje pretvarao u kokice.
A onda su skinuli narodne odore i ostali u svojoj odeći. Dobrodošlica je bila gotova i baka Piroška nas je povela u selo. Na putu do sela sam video kako ne samo u dvorištu, već i u prirodi ima drveća na kojem rastu lonci i krčazi.
Selo je prilično malo. Ima malo manje od 400 stanovnika, a u prva četiri razreda ovdašnje škole ide 10 đaka iz sela, ukupno 18 sa okolnim mestima. Je l' vam poznata priča o izumiranju sela? Da je ne prepričavam...
Ovde ću ubaciti jedan filozofski traktat o licemerju koji mi je pao na pamet dok smo išli kroz selo. Svi kažu 'Jao, kako je ovde lepo i mirno', bez mnogo preispitivanja zašto ljudi beže iz sela. Sadašnje savremene ekonomske prilike nalažu da se ide u grad u potrazi za boljim životom, zaposlenjem, jer selo ne pruža neku šansu za proboj u životu. Kada ljudi tako dođu u grad, posle nekoliko godina shvate kako žive stešnjeni u svoji zidovima, autobusima, ulicama, u borbi za radno mesto, položaj, trci-frci... i niko se ne pita 'Zašto?' A onda posete selo i oduševe se kako je ovde lepo... Pa kad je lepo, zašto se ne vratite na selo? Hrana je jevtinija, čist vazduh, zdrav život... Posao? Šta će ti? Je l' živiš za posao ili za sebe? Šta je cilj u životu?
Kao da je čitao moje misli, Šandor mi pokaza kuću za 5 miliona forinti (dođe oko 20 hiljada evra) i upita me 'Hoćeš li da je kupiš?' Kuća lepa i velika, recimo 150 kvadrata u jednom nivou (pa seoska je, zar ne), sa lepom okućnicom i još lepšim imanjem na recimo oko 2-3 ara. Primetivši moj zastoj u odgovoru, reče mi 'Naći ću ti posao kao meteorologu u našoj meteo službi'. 'Miože, samo nađi takav posao i mojoj ženi, i sutra se doseljavamo!' kao iz topa mu odgovorih. Ostao je zatečen mojim odgovorom. Ko ga je vukao za jezik.
Eto nas u glavnoj ulici. Pustoj. Za trenutak, jer je iza nas išla grupa đaka na jednodnevni izlet.
Crkva je malena kao i ovo seoce. U nju može da se smeti manje od 50 ljudi. Dovoljno za nedelju ujutru, jer ostali su ispred crkve.
Gledajući seoske domaćine, pomislih kako su oni ovde na izložbi, kao u nekom rezervatu. Fuj! A onda zatekoh pravo rešenje meštana.
'Ako hoćete da nas gledate, gledajte nas. Nećemo nigde ići, samo ćemo gledati svoja posla.'
U dvorištu jedne od kuća-suvenirnica video sam prelepu izložbu predmeta domaće radinosti. Evo izložbe umetničkih predmeta pod otvorenim nebom.
'Sad znam zašto su ovi ljudi u opasnosti da izumru' - povika kolega iz Holandije. 'Evo, ovako su to radili'
'Ja više volim ovako' - odgovorih.
Ostali su proveli neko vreme u suvenirnici, dok je manji deo ostao napolju da fotka ili da kulira (Šandor je skroz desno).
A onda smo se uputili u jednu šetnju pre ručka.
Uzbrdo kroz šumicu, do tvrđave!
Molim, ko zna mađarski, neka nam prevede ovaj natpis na tvrđavi. Opisuje poreklo i život ove tvrđave.
Dok smo se peli, primetili smo kako je priroda prilično netaknuta oko Holokoa. Hajde, nađi kuću ili neki trag 'civilizacije'!
Na zidinama je čovek, obučen u odeću branioca tvrđave, davao čas istorije okupljenim đacima na izletu. Čak im je pokazivao ukratko rukovanje lukom i strelom.
Unutar zidina su u to staro vreme boravili ovakvi ljudi.
(Izvinjavam se ako sam loše spojio slike, jer sam malčice promenio položaj fotografisanja)
Uh, volim makete. Evo makete tvrđave.
Skriven u zidinama, na položaju, Legolas je čekao neprijatelja... Ne, to je Faramir!
Međutim, nije bilo nikog na vidiku, a da je bio neprijateljski raspoložen. A može celo selo da se vidi.
Ni plan tvrđave nije pomogao mnogo. No, dobro ga je znati, jer se nalazi unutra, a treba jednom i izaći.
Jedan pogled na udaljeno mesto Sečenj (Szeceny)...
...i eto nas na ručku. A ručak k'o ručak. Sve je proteklo obično. Baka Piroška se opet odnekuda pojavila i, opraštajući se od nas, poželela nam svako dobrop i da se vidimo još neki put, jer život treba da bude dug i zdrav. A 'mladence' je posavetovala da budu dobri, i da obavezno dođu dogodine, sa detetom!
Sutra peti i poslednji deo ovog putopisa. Konac delo krasi!
Edit: Je l' mi dobar 1000ti post?
