ZEMALJSKO PUTOVANJE VASIONOMMilanković – čovek koji je izračunao 600.000 godina klimatskih promena
Svakog dana, tačno u podne, iz dvorišta Republičkog hidrometeorološkog zavoda Srbije poleće balon. On se lagano podiže kroz atmosferu, ostavljajući ispod sebe šumoviti Košutnjak, beogradsko brdo na čijem vrhu je Zavod podignut. Balon će kilometrima u visinu nositi radio-sondu za visinsko merenje temperature koja sve izmerene podatke neprekidno šalje stanici na zemlji. U istom trenutku, isti takvi baloni poleću širom Evrope, iz svih nacionalnih meteoroloških zavoda. Uz pomoć ove prave balonske eskadrile, prikupljaju se meteorološki podaci nad celim kontinentom i raspoređuju se tako da svaka evropska služba može da napravi svoje preseke kroz stanje atmosfere.
„U tom poslu prognostičar je još uvek nezamenjiv“, kaže jedan od četiri dežurna meteorologa u Zavodu dok nam pokazuje najsvežiju prognostičku kartu Evrope, na koju su uneti rezultati svih evropskih merenja, a potom su rukom iscrtane izohipse i temperaturni frontovi. To je verovatno poslednja zaostala veština od načina na koji se klima pratila pre više od pola veka, u epohi najpoznatijeg srpskog klimatologa Milutina Milankovića (1879-1958), kad su se obimna izračunavanja stanja atmosfere u potpunosti obavljala ručno. Danas meteorolozi imaju na raspolaganju snimke atmosfere sa satelita Eumetsat, merenja zemaljskih automatskih stanica, brdo telekomunikacione i računarske opreme, kao i superkompjutere koji neprekidno pokreću moćne klimatske modele, inače usavršene iz pionirskih radova beogradske numeričke škole. I sve to im, uz male intervencije, omogućava da sagledaju stanje atmosfere nad Evropom u toku samo jednog zemaljskog dana. U Milankovićevo vreme nije bilo ničeg sličnog, ali je on strpljivim računanjem uspeo da matematički opiše čak 600.000 godina promena klime na Zemlji. Ovaj proslavljeni srpski klimatolog, inženjer, geofizičar i astronom, naravno, nije crtao dnevne sinoptičke karte. Milanković je razvio astronomsku teoriju ledenih doba, objasnivši kako se na planeti dugoročno smenjuju periodi tople i hladne klime.
Milutin Milanković se rodio 28. maja 1879. godine u uglednoj srpskoj porodici u Dalju, kod Osijeka u Hrvatskoj, koja je tada bila u sastavu Austrougarske monarhije. Školovao se u Osijeku i Beču. Doktorirao je tehničke nauke 1904. godine na Politehničkoj školi u Beču sa tezom Beitrag zür Theorie der Druckurven (Teorija linija pritiska) i tako postao prvi Srbin doktor tehničkih nauka.
Na poziv vlade Srbije, 1909. godine preselio se u Srbiju, gde je do kraja karijere predavao na Beogradskom univerzitetu. Bio je redovan član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1924. godine. Borio se kao rezervni oficir srpske vojske u oba balkanska rata, a Prvi svetski rat je proveo u austrougarskom zarobljeništvu.
Milanković je taj veliki sukob doživeo kao „jedno dugo bračno putovanje“, kako ga naziva u svojoj autobiografiji „Uspomene, doživljaji i saznanja“. Na svojoj teoriji je bez prekida radio i u tamnici, počev već od prve noći u zatvoru u Osijeku: „Uveliko je bila prošla ponoć kada se digoh sa posla. Kada se obazreh po sobici, zapitah se gde se nalazim. Izgledala mi je kao prenoćište na mome putovanju po vasioni.“
Izučavao je nebesku mehaniku, astronomiju i matematiku. Projektovao je više građevina u Austriji i Srbiji, a zapamćen je i kao tvorac najtačnijeg kalendara, koji je razvio na molbu pravoslavnih crkava kao zamenu za julijanski kalendar. U poslednjoj fazi života bavio se istorijom nauke i pisanjem popularnih knjiga.
Milanković je preminuo 12. decembra 1958. godine u Beogradu. Sahranjen je na Novom groblju, ali su njegovi zemni ostaci osam godina kasnije preneti u grob u Dalju, pored Dunava. Tokom građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji, devedesetih godina, njegova kuća u Dalju je zapaljena i temeljno opljačkana. Zajedničkom akcijom vlada Hrvatske i Srbije kuća je obnovljena pre dve godine i pretvorena u Međunarodni naučni centar.
Danas se po Milankoviću naziva jedan krater na tamnoj strani Meseca, jedan planetoid u asteroidnom pojasu, nekoliko međunarodnih manifestacija, kao i brojne ulice, škole i organizacije u Srbiji.
Najveći Milankovićev doprinos nauci je, bez sumnje, njegova „heliocentrična“ teorija ledenih doba. Međutim, mada danas opšteprihvaćena, ona je dugo bila u nemilosti. Naučna javnost je u periodu između dva rata bila izuzetno zagrejana za njegove cikluse osunčavanja, ali se pedesetih godina XX veka ohladila od ove ideje, smatrajući da astronomski uzroci nisu dovoljno snažni da iznesu klimatske promene.
Među američkim geolozima, Milankovićeva teorija je bila toliko nepopularna, da je u Rimu 1953. godine Ričard Flint, profesor geologije sa Univerziteta Jejl i predsedavajući na kongresu INQUA, prekinuo jedno Milankovićevo izlaganje i oduzeo mu reč.
Njegova teorija je neverovatnu popularnost doživela tek sedamdesetih godina XX veka kad je pokrenut međunarodni projekat dugoročnog prognoziranja, mapiranja i istraživanja klime – CLIMAP. U decembru 1976. godine u časopisu Science, u radu pod nazivom „Variations in the Earth's Orbit: Pacemaker of the Ice Ages“, Hejs, Imbri i Šeklton su objavili detaljne geološke nalaze sa dna Indijskog okeana koji su pokazivali da ledena doba slede Milankovićeve cikluse.
„Danas Milankovićevi rezultati pokazuju kolika je uloga prirode, a kolika čoveka u izazivanju promena klime“, kaže Milan Dacić, direktor Republičkog hidrometeorološkog zavoda Srbije (RHMZ), dok sedimo u njegovoj prostranoj kancelariji. Iz ugla prostorije izviruje plakat sa Milankovićevim likom – u Zavodu gotovo da nema kancelarije bez njegove slike.
Da je to važna matematička alatka za razumevanje globalnog zagrevanja smatra i Danica Spasova, savetnica direktora za meteorologiju. „Milanković je dao mogućnost da se dođe do kvantifikacije uticaja na klimu. Teško da bismo bez njega imali vezu između klime naše planete i onoga što se događa u orbiti“, kaže Spasova.
Kroz prozore Zavoda prodiru popodnevni sunčevi zraci. Prelazeći milione kilometara vaseljenske praznine, spuštaju se na grad, na krovove i jesenje krošnje. U Karađorđevom parku osvetljavaju staru zgradu nekada zajedničke meteorološke i astronomske opservatorije, gde je decenijama bilo sedište RHMZS-a koji, inače, u Srbiji postoji još od 1888. godine. Njegov dugogodišnji direktor bio je upravo Milanković.
Majstori trenutno rekonstruišu fasadu ove zgrade i vrše se poslednje pripreme za početak rada Regionalnog centra za praćenje klimatskih promena. Centar će okupljati sve regionalne istraživače klime u jugoistočnoj Evropi i nosiće ime Milutina Milankovića. Tabla sa njegovim imenom već je postavljena kod ulaza.
„Kad sam prvi put htela da vidim koliko je Milanković citiran u naučnoj literaturi, ustanovila sam da on nije najcitiraniji među našim profesorima. Upitala sam se zašto?“, kaže doktor Stela Filipi Matutinović, rukovodilac Odeljenja za naučne informacije, matičnu i izdavačku delatnost i razvoj bibliotečkih sistema u Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar Marković“ u Beogradu, dok objašnjava koliko je Milankovićevo delo vrednovano u Srbiji, a koliko u svetu.
Ona se bavi naukometrijom, oblašću koja kvantitativnim metodama proučava nauku kao informacioni proces. Prema podacima iz njenog rada „Delo Milutina Milankovića iz naukometrijske perspektve“, dobijenih iz baze Science Citation Index, dvadeset Milankovićevih radova je u periodu 1945-2006. citirano 808 puta, ali kako ona napominje, taj sirov podatak ne govori mnogo.
„Njegova teorija se ne citira eksplicitno svaki put kad se pomene, pošto je postala deo opšteprihvaćenih i opštepoznatih saznanja koja se ne moraju citirati – kao Darvinova teorija, Njutnovi zakoni i slično“, kaže, dodajući da je „Milanković ušao u korpus nauke svojim imenom“. Ono je postalo sinonim za matematiku promena klime, čiju je staru zagonetku Milanković rešio.
Početkom XX veka naučnici su bili začuđeni zašto je tokom geološke istorije Zemlje dolazilo do ledenih doba. Geolozi su bili pronašli čitav niz dokaza da se klima menjala, ali nije bilo ispravnog objašnjenja šta je moglo da bude uzrok toj pojavi promena paleoklime.
Milanković je odgovor potražio izvan planete, u svemiru. Kao izuzetan poznavalac Njutnove nebeske mehanike, zaključio je da se srednja temperatura atmosfere menjala zbog toga što sunčevo zračenje koje stiže na Zemlju nije uvek bilo jednakog intenziteta.
Ovu ideju su prvi izneli škotski naučnik Džems Krol (1821-1890) i francuski matematičar Džozef Alfons Ademar (1797-1862), ali pre Milankovićevih tačnih proračuna niko nije uspevao da je dokaže i uskladi sa otkrivenim tragovima glacijacije.
Prema Milankovićevoj teoriji, dok Zemlja kruži oko Sunca dolazi do cikličnih varijacija tri elementa sistema Sunce-Zemlja – do promene nagiba Zemljine ose rotacije, ekscentričnosti putanje i precesije Zemlje. Ove tri varijacije su poznate kao Milankovićevi ciklusi, a njihova kombinacija izaziva varijacije u količini sunčeve toplote koja pada na tlo.
Na osnovu toga, Milanković je napravio detaljan dijagram osunčavanja planete koji pokazuje da usled slaganja ove tri varijacije povremeno dolazi do drastičnog smanjenja sunčeve toplote i zbog toga počinje globalno zahlađenje.
Kritičari teze da je globalno zagrevanje izazvao čovek često se pozivaju na Milankovića i njegovo astronomsko objašnjenje klimatskih promena. No, kako smatra većina meteorologa i klimatologa, upravo Milankovićeva orbitalna teorija pokazuje da planeta Zemlja neće prirodnim putem ući u novo ledeno doba za najmanje 30.000 godina. Na osnovu toga se zaključuje da uzroci zagrevanja planete u poslednjih 140 godina nisu prirodni, nisu potekli od Sunca, već da ih je izazvao čovek.
Zaostavština Milutina Milankovića čuva se u Istorijskom arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti. Složena u velike kutije, ona stoji u depoima. Tu, u tihoj čitaonici Arhiva, mogu se videti 63 njegova originalna rukopisa, više od hiljadu pisama razmenjenih sa uglednim naučnicima njegove epohe, razni materijali iz porodične istorije, rodoslovi, fotografije i brojna lična dokumenta.
U zgradi SANU nalazi se i spomen-soba Milutina Milankovića. To je uska prostorija sa troja vrata i visokim prozorom, a na sredini prostorije se nalazi sto na kom je decenijama pisao i računao. Danas na njemu stoje dva računara, jer Akademija prostor koristi ne samo kao izložbeni već i kao radnu prostoriju za svoje istraživače. U uglovima su ormari sa delovima bogate Milankovićeve biblioteke.
Neka od tih požutelih dela zaista su putovala „kroz vasionu i vekove“ a, bez sumnje, najuzbudljiviju sudbinu imao je „Kanon osunčavanja“. U ovom delu Milanković je sabrao sve svoje rezultate na kojima je radio skoro trideset godina. Knjigu je predao u štampu u proleće 1941. godine, upravo dok se, posle odbijanja da se pristupi Trojnom paktu, spremala invazija nacističke Nemačke na Kraljevinu Jugoslaviju.
Kako Milanković beleži u „Uspomenama“, poslednji tabaci „Kanona osunčavanja“ odštampani su 2. aprila u štampariji u Kosmajskoj ulici u Beogradu. Međutim, u nedelju 6. aprila, armije Vermahta su napale Jugoslaviju, a Beograd je žestoko bombardovan. Nekoliko dana kasnije, Milanković, koji se dotle skrivao sa porodicom, otišao je da vidi šta se desilo sa zgradom Akademije i štamparije.
„Bila je potpuno razorena, a pod bregom ruševina sahranjeno celokupno izdanje moga dela od koga mi ostadoše samo po jedan, učisto odštampan, primerak svakog tabaka da bi mi poslužio za sastavljanje registra i sadržaja dela. Tupo sam gledao u onu nadgrobnu gomilu dok me zujanje neprijateljskih aviona ne podseti da se pobrinem za svoju vlastitu glavu.“
Taj poslednji primerak Milanković je poslao svom prijatelju, profesoru Volfangu Sergelu u Frajburg u Nemačkoj. Međutim, kad je tokom leta raščišćena ruševina štamparije, svi tabaci knjige su pronađeni, gotovo celi, neuništeni u podrumu. Mada pokisli i čađavi, kasnije su povezani i pušteni u promet.
Unutar svakog od tih primeraka iz 1941. godine, sadržaj živo objašnjava tragove prošlosti planete Zemlje. I klimatske promene pod uticajem Sunca. Spolja se vide tragovi prošlosti same knjige, mrlje od ratne gareži i proletnjih kiša. Klimatske promene pod uticajem čoveka.
objavljeno: 2008-12-03
izvor: http://www.adriamedia.co.yu/
Tema: Godina Milutina Milankovića (Pročitano 7114 puta)