Korisničko ime: Lozinka:

Dobrodošli na SerbianMeteo Forum


Prisutni ste kao gost. Da biste imali pristup kompletnom sadržaju foruma, diskusijama, koristili pogodnosti slanja privatnih poruke itd, potrebno je da se registrujete KLIKOM OVDE. Posle procesa registracije, putem e-maila koji ste uneli, dobićete link za aktivaciju naloga. Neophodno je uneti validan e-mail. U suprotnom nećemo biti u mogućnosti da vam pošaljemo aktivacioni link.
Ukoliko imate problem u vezi sa registrovanjem ili neki drugi tehnički problem, kontaktirajte nas na office[at]serbianmeteo.com

Autor Tema: Sastav i struktura atmosfere  (Pročitano 16757 puta)

Van mreže ptprince

  • Počasni član
  • ***
  • Poruke: 4.901
  • Starost: 52
  • Lokacija: Asteroid B607... ili bilo koji drugi
  • Le Petit Prince
Sastav i struktura atmosfere
« poslato: 12. Mart 2008. u 14:30 »
Sastav atmosfere

Atmosfera kao vazdušni omotač planete je jedna velika smeša gasova. Gledano prema zapremini, u toj smeši preovlađuju dva gasa: azot (78%) i kiseonik (21%), dok na sve ostale gasove otpada preostalih 1%. Naizgled jednostavno, zar ne?
Ne!
Baš taj 1% gasova čini meteorologiju krajnje uzbudljivom naukom. Ono što bi se ugrubo moglo nazvati prljavštinom, ustvari su gasovi koji diriguju svim promenama u atmosferi koje možemo nazvati vremenom, klimom i uopšte meteorologijom. Neki imaju manju, a neki veću ulogu u tome; neki su potcenjeni, a neki precenjeni po svojoj važnosti. No, evo i njih.
Argon (0.93%), plemenit gas; nema većeg meteorološkog značaja, pa ga nećemo gledati, osim u svetlećim reklamama koje se često pogrešno nazivaju neonskim.
Ugljen-dioksid se u atmosferi nalazi u strašno malim količinama, reda veličine nekoliko stotina milionitih delova. Ko voli izražavanje u procentima, ima da piše par nula pre neke konkretne brojke (na primer 0.04 % za 400 milionitih delova). I ko bi rekao da ta enormna količina ugljen-dioksida izaziva katastrofalne promene klime, globalno zagrevanje i ko-zna-koja čuda! Pa da se čovek zapita kako je to moguće. I ja se pitam  :-\.
Ostalo nam je oko 0.03% za sve ostale gasove. Iako nemaju većeg meteorološkog zančaja, ipak ih pomenimo: neon, helijum, kripton (eto još tri plemenita gasa iz svetlećih reklama), vodonik, ozon. Mada nemaju kvorum, nisu bez uticaja na našu planetu. Ozon je, na primer, bio optuživan za svoje rupe u stratosferi, koje nemilice propuštaju ultraljubičasto zračenje i time ugrožavaju život i zdravlje na Zemlji.
Međutim, ko je bio pažljiv, primetiće da se u ovom sastavu atmosfere ne nalazi jedan od najvažnijih gasova. To je, inače, najvažniji gas sa efektom staklene bašte; jedini se vidi u atmosferi, ali samo ako svoje gasovito stanje menja za neko drugo agregatno stanje; štaviše, životno je važan. Još se niste setili koji je to gas?
Vodena para!
Da, uistinu je opisan sastav atmosfere, ali bez vodene pare. Takva atmosfera se naziva suva atmosfera. Vodena para se izdvaja iz više razloga. Pre svega, količina vodene pare u atmosferi je jako promenljiva kako u prostoru, tako i u vremenu. Dalje, vodena para jedina ima fazne prelaze (promene agregatnog stanja) od svih gasova atmosfere. Te promene (kondenzacija, isparavanje, sublimacija) neretko upravljaju veoma značajnim meteorološkim procesima. Najzad, i sama vodena para daje posebne karakteristike vazduhu ne samo svojom gustinom, već i ostalim osobinama, kao što je filtrovanje pojedinih opsega Sunčevog zračenja, što dovodi do pomenutog efekta staklene bašte. Meteorologija bez vodene pare bila bi krajnje dosadna nauka.
Osim ovih sastojaka, atmosfera u sebi nosi i čvrste i tečne čestice, koji nisu uvek prljavština. Ali o tome će biti više reči drugom prilikom.
« Poslednja izmena: 24. Mart 2008. u 19:12 Joe »
Ne žurite, zastanite malo ispod same zvezde! Ako vam tada priđe neki dečak, ako se smeje, ako ima zlatnu kosicu, ako ne odgovara kada ga pitate, odmah ćete se setiti ko je on. Budite tada ljubazni! Ne ostavljajte me ovako tužnog: odmah mi napišite da se vratio...

Van mreže ptprince

  • Počasni član
  • ***
  • Poruke: 4.901
  • Starost: 52
  • Lokacija: Asteroid B607... ili bilo koji drugi
  • Le Petit Prince
Odg: Sastav i struktura atmosfere
« Odgovor #1 poslato: 19. Mart 2008. u 15:44 »
Pridodaci atmosfere

Čini se da je atmosfera jedna velika čorba od azota i kiseonika sa mešanom aromom ugljen-dioksida, ozona i svega što je pomenuto u prethodnom tekstu. Ta čorba se i lepo puši od vodene pare. Međutim, čorba neće valjati ako nema pridodataka, začina. Neće imati onaj ukus, šmek koji čorbu čini prijatnijom i kompletnijom, što je čini onakvom kakva jeste. Umesto mirođije i soli, tu su aerosoli, čestice prašine ili mikroskopski sitne kapljice vode koje lebde u atmosferi.
Aerosoli mogu imati čitav spektar veličina. Najsitniji imaju prečnik manji od jednog mikrometra (ne mikrona, oni su zakonom zabranjeni još od 1980. godine!) i jako dugo lebde u atmosferi, i po nekoliko dana. Najkrupniji aerosoli imaju prečnik od nekoliko desetina mikrometra i zbog svoje veličine, odnosno težine, ne mogu dugo da lebde, već se talože na površinu tla posle nekoliko sati.
Najveći broj ovih čestica je sastavljena uglavnom od kapljica vode koje su otkinute od vodenih površina mora i okeana. Ali, tu su i zrna prašine koje su podignute sa suvog tla, izbačeni u atmosferu vulkanskim erupcijama, šumskim požarima, pa čak i zrnca soli koja ostaju kada morska kap ispari u vazduhu.
Sve te čestice imaju jednu interesantnu zajedničku osobinu. Što ih je više, to više smanjuju prozračnost atmosfere. Pre svega, tu su kapljice vode i zrnca leda koje čine maglu i oblake. Čak i u čistom vazduhu njihovo prisustvo ume da bude značajno, pa tako diriguje vidljivošću i intenzitetom plavetnila neba.
Najviše aerosola ima u nižim predelima, dok njihova koncentracija opada sa povećanjem visine, u početku naglo, a zatim sve manje. Ljubitelji planina i letenja to najbolje znaju kada pogledaju naniže prema dolinama i ravnicama, pa se stresu od pomisli u kakvoj prljavštini od vazduha ustvari žive :jez.
Koncentracije aerosola uveliko zavise i od vazdušne mase. Najviše aerosola ima iznad okeana i mora, pa iznad suvog i prašnjavog tla, a najmanje iznad polarnih predela. Zimi, kada je čest prodor suvog i hladnog arktičkog vazduha, imamo prilike da se divimo pogledu u velike daljine, jer ta vazdušna masa ima veoma malo ovih čestica u sebi.
Aerosoli igraju veoma važnu ulogu u atmosferi. Bez njih se teško mogu zamisliti bilo kakve padavine. Sama vodena para koja se kondenzuje u vazduhu teško može da opstane, jer su kapljice isuviše sitne i brzo ispare. Krupnije kapljice nastaju kondenzacijom vodene pare na česticama aerosola. Tada te čestice nazivamo jezgrima kondenzacije. Sudaranjem i stapanjem takvih kapljica nastaju veće kapi, pa i kapi padavina. Na sličan način se stvaraju i kristalići leda i pahulje snega.
Nastajanje novih čestica aerosola i njihovo otklanjanje iz vazduha pre svega putem padavina je u stalnoj ravnoteži. Tako je atmosfera jedna magična čorba koja je uvek začinjena tačno kako treba. Iako glavni kuvar u kuhinji atmosfere vodi računa o tim začinima, ljudi ponekad malo više zasole atmosferu nekontrolisanim emitovanjem raznog otpada iz industrije i saobraćaja, pa se onda bune što nalete na poneku neukusnu kašiku u gradovima. :bljuv:
« Poslednja izmena: 24. Mart 2008. u 19:23 Joe »
Ne žurite, zastanite malo ispod same zvezde! Ako vam tada priđe neki dečak, ako se smeje, ako ima zlatnu kosicu, ako ne odgovara kada ga pitate, odmah ćete se setiti ko je on. Budite tada ljubazni! Ne ostavljajte me ovako tužnog: odmah mi napišite da se vratio...

Van mreže ptprince

  • Počasni član
  • ***
  • Poruke: 4.901
  • Starost: 52
  • Lokacija: Asteroid B607... ili bilo koji drugi
  • Le Petit Prince
Odg: Sastav i struktura atmosfere
« Odgovor #2 poslato: 27. Mart 2008. u 13:51 »
Slojevi atmosfere

Atmosfera uopšte nije tako jednostavna kao što izgleda, a izgleda prilično providno, zar ne? O atmosferi možemo govoriti na razne načine, ali kakav god način odaberemo, najčešće se govori o njenim slojevima. Zato je meteorologija tako slojevita nauka. :D
Jedna od najstarijih podela atmosfere na slojeve jeste prema hemijskom sastavu. Prvih stotinak kilometara od površine se naziva homosfera, a iznad toga je heterosfera. Oblast koja ih razgraničava naziva se turbopauza. U homosferi su svi pripadajući gasovi izmešani do onih razmera opisanih u tekstu o sastavu atmosfere. Heterosfera već kvari te odnose, pa ispadaju pojedini gasovi. Prvi je, kao najteži od njih, a opet lakši od vazduha, u sloju od 120 do 500 km visine, kiseonik, i to u atomskom obliku. Uz atomski kiseonik mogu se još naći tragovi azota i lakših gasova, dok iznad 1000 km visine caruju helijum i vodonik. Međutim, kako govoriti o atmosferi, kada je vazduh toliko razređen da se molekuli prosto jure po prostoru na vrhu atmosfere? Ovde, gde živimo, na dnu atmosfere, molekuli gasova su na znatno kraćim rastojanjima od jednog desetmilionitog dela metra, a gore, u heterosferi, molekuli su i po 100 metara udaljeni jedan od drugog, pa se kreću po putanjama zakrivljenim zbog gravitacije, po balističkim krivama. Kao kamenice!
Najpoznatija podela podela atmosfere na slojeve je prema kretanju temperature. Najniži sloj se naziva troposfera (temperaturno opadajuća atmosfera) i prostire se od dna atmosfere do visine od oko 8 km (u polarnim oblastima) do oko 16 km (u tropskim oblastima). To je sloj u kojem tipski opada temperatura sa povećanjem visine. U jednom trenutku, ovo opadanje temperature prestaje, što je znak da smo ušli u oblast tropopauze, gde je temperatura oko –60°C. Posle ove pauze, idući naviše ulazimo u sloj gde se temperatura vrlo malo menja sa povećanjem visine. Nekada je atmosfera bila poznata samo do tih visina, pa je tako ovaj sloj nazvan stratosfera (razvučena atmosfera, stalna po temperaturi). Međutim, sledi iznenađenje: iznad nekih 25-30 km visine temperatura počinje da raste! :-[ Za to je kriv ni manje ni više nego ozonski sloj, sa sve rupama! Na visini od oko 50 km temperatura vazduha je oko 0°C, gde dolazimo do još jednog razdvajajućeg sloja: stratopauza. Iznad stratopauze temperatura počinje normalno da se ponaša, 8) odnosno ponovo opada sa povećanjem visine. U tom sloju koji se naziva mezosfera (srednja atmosfera) vazduh postaje veoma redak. Pri kraju hemijski izmešanog sloja dolazimo do mezopauze, gde se dešava poslednji preokret. Govoriti o temperaturi postaje nemoguće usled veoma velike razređenosti vazduha, tako da se ovde opisuju brzine molekula gasova koje odgovaraju određenim temperaturama gasa. Međutim, spektar tih brzina molekula je jako veliki i praktično je nemoguće odrediti toplotne karakteristike termosfere, poslednjeg, završnog sloja atmosfere.
Najmanje poznata, ali meteorolozima najbitnija podela jeste na tri sloja mešanja vazduha. U prvom i najplićem sloju od nekoliko milimetara proučava se molekulski prenos toplote, pa se zato naziva molekulski granični sloj. Sledeći je sloj dobro izmešanog vazduha, što vetrom, što termičkim kretanjem uzbrdo-nizbrdo usled zagrevanja i hlađenja vazduha, i naziva se izmešani sloj, ali i planetarni granični sloj. Noću je taj sloj manji i obično se predstavlja pojavom inverzije, dela u kojem temperatura raste sa povećanjem visine usled noćnog hlađenja od tla (par stotina metara visine). Preko dana debljina ovog sloja zavisi od porasta temperature sa visinom usled dnevnog zagrevanja, tako da je u sunčanim danima veća nego u oblačnim. Iznad ovog sloja od nekih 500 do 1500 metara naziva se slobodna atmosfera, jer je slobodna od uticaja tla, pa njene karakteristike pre svega zavise od vetrova, karakteristika vazdušnih masa itd. Ovom podelom se bavi posebna grana meteorologije, mikrometeorologija.
Da bi lakše pojmili atmosferu, meteorolozi su skovali plan da je prvo rasloje kako im odgovara. I to sve prema interesovanjima meteorologa, od proučavanja sastava gasova, preko temperature, pa sve do najvažnije stvari, proučavanja razmene energije u atmosferi. U svakom slučaju, u meteorologiji je već uloženo dovoljno energije za rastavljanje predmeta izučavanja na sastavne delove, da bi došli do prave stvari: sklapanja sveobuhvatnog poznavanja atmosfere. Kad malo bolje razmislite, ljudi su od detinjstva počeli da rasturaju stvari, da ih ni kao odrasli ne mogu sastaviti tako da budu zadovoljni.  :o
« Poslednja izmena: 09. April 2008. u 15:01 ptprince »
Ne žurite, zastanite malo ispod same zvezde! Ako vam tada priđe neki dečak, ako se smeje, ako ima zlatnu kosicu, ako ne odgovara kada ga pitate, odmah ćete se setiti ko je on. Budite tada ljubazni! Ne ostavljajte me ovako tužnog: odmah mi napišite da se vratio...

Van mreže ptprince

  • Počasni član
  • ***
  • Poruke: 4.901
  • Starost: 52
  • Lokacija: Asteroid B607... ili bilo koji drugi
  • Le Petit Prince
Odg: Sastav i struktura atmosfere
« Odgovor #3 poslato: 02. April 2008. u 11:53 »
Jonosfera

Malo je poznato da postoje i slojevi u atmosferi koji nemaju mnogo veze sa meteorologijom. Ovi slojevi ne pripadaju nijednoj podeli, već se izdvajaju kao posebne oblasti iznad naše planete. Pa ipak, poznavanje atmosfere ne može biti kompletno ako se oni zanemare i preskoče, kao u većini knjiga iz oblasti meteorologije. :doh:
Najinteresantniji takav sloj naziva se jonosfera. To je oblast u kojoj je koncentracija jona znatno veća nego u atmosferi koju poznajemo. Jonosfera se prostire na visinama iznad 100 km, a dostiže visinu i do 1000 km. Na tim visinama atmosfera je toliko retka da se elektroni u svojoj sumanutoj brzini odvajaju od atoma i molekula na kratko vreme, a onda ove 'begunce' ponovo hvataju najbliži pozitivni joni (atomi i molekuli koje je neki drugi elektron prethodno napustio). Za ovaj proces jonizacije najodgovornije je, naravno, Sunce i njegovo ultraljubičasto i X zračenje.
Ovaj sloj je poznat od samog početka prošlog veka, 1902. godine, kada je Giljelmo Markoni radio eksperimente sa radio talasima. Termin 'jonosfera' je uveo škotski fizičar Robert Vatson-Vat 1926. godine, dok je postojanje ovog sloja dokazao Edvard Eplton, za šta je i dobio Nobelovu nagradu 20 godina kasnije, 1947. godine. I ovde je dug put od poznavanja do priznavanja. :o
Verovali ili ne, i jonosfera ima svoje slojeve. Ti slojevi su zbirna posledica jačine jonizacije, ali i 'gustine' atmosfere. Najniži sloj je sloj D koji se prostire od 50 do 90 km visine. U ovom sloju je rekombinacija elektrona i pozitivnih jona azotnih oksida jako intenzivna, naročito na strani okrenutoj Suncu. Zato je na noćnoj strani planete ovaj sloj znatno tanji, ali opstaje zbog kosmičkog zračenja.
Sledeći je sloj E koji se prostire od 90 do 120 km visine. Ovde se elektroni rekombinuju sa jonima molekulskog kiseonika. I ovaj sloj se noću znatno stanjuje. Kako sloj D apsorbuje radio talase srednjeg opsega, a sloj F ih odbija, kombinacijom ova dva efekta dobijamo pojavu da se radio stanice u srednjem (AM) opsegu noću čuju znatno dalje, pa nastaje gužva na skali starih radio aparata. Tako su se polovinom prošlog veka slušali Radio Luksemburg i skidali najnoviji hitovi. :band: Lako je danas sa kablovskom televizijom, ali nije lako sa hitovima! :lool:
Unutar sloja E danju nastaje sporadični sloj Es, dok noću nestaje, zbog čega je i dobio takvo ime. Dugo se ovaj sloj nije ni smatrao posebnim slojem zbog svog povremenog i mestimičnog pojavljivanja usled jake jonizacije. Međutim, radio amateri su jako srećni i zahvalni ovom sloju, jer im omogućava da uspostavljaju kratkotrajne kontakte na daljine od oko 1000 km pa čak i do 2000 km, reflektujući radio talase ultrakratkih frekvencija, kao i televizijske signale. Pošto se ovi talasi odbijaju i od površine planete, ređe se dešava da se odbijaju i dva puta, stvarajući 'dvoskok' dug i preko 3000 km. :-[ Međutim, pošto sve što je lepo kratko traje, tako se i ovi slojevi 'vraćaju u bajku' posle nekoliko minuta do par sati svog postojanja.
Najzad, sloj F se prostire od 120 do 400 km iznad naše planete. Iako su atomi već prililčno udaljeni jedni od drugih, jonizacija i rekombinacija elektrona i atomskog kiseionika je u ovom sloju najintenzivnija. I to nije apsurdno: u ovom sloju je ultraljubičasto zračenje koje vrši jonizaciju najjače, jer je na samom vrhu jonosfere i atmosfere uopšte. Sloj F je, dakle, spoljni elektronski oklop Zemlje.
I još jedan detalj: jonosfera je samo unutrašnja ivica jednog drugog sloja koji je poznat pod imentom magnetosfera i koji je odgovoran za druga fizička svojstva omotača naše planete. Što se meteorologa tiče, magnetosfera je kolevka jedne od najintrigantnijih i najlepših pojava, polarne svetlosti. Ali o tome će biti više reči prilikom opisivanja meteoroloških pojava.
« Poslednja izmena: 09. April 2008. u 15:01 ptprince »
Ne žurite, zastanite malo ispod same zvezde! Ako vam tada priđe neki dečak, ako se smeje, ako ima zlatnu kosicu, ako ne odgovara kada ga pitate, odmah ćete se setiti ko je on. Budite tada ljubazni! Ne ostavljajte me ovako tužnog: odmah mi napišite da se vratio...

Van mreže ptprince

  • Počasni član
  • ***
  • Poruke: 4.901
  • Starost: 52
  • Lokacija: Asteroid B607... ili bilo koji drugi
  • Le Petit Prince
Odg: Sastav i struktura atmosfere
« Odgovor #4 poslato: 09. April 2008. u 15:01 »
Granični sloj atmosfere

Ako mislite da se radi o nekom sloju koji je granični sa spoljne strane, prema svemiru, varate se! Ovaj najvažniji sloj atmosfere je granični, ali sa donje strane! Radi se o granici između neba i zemlje, pardon, između vazduha i tla. Njegova važnost je zasnovana na činjenici da glavni uticaji na vreme i klimu pre svega stižu sa Sunca, a posredno sa površine Zemlje. Samim tim, uticaj tla se proteže do neke visine koja nije stalna, a mnogo zavisi od interakcije Zemlja-vazduh. Njegova debljina je jako promenljiva, i pre svega zavisi od doba dana, a zatim i od vrste, tipa i oblika tla, da bi došli do uzajamnog uticaja meteoroloških parametara. Lep uvod u način funkcionisanja atmosfere. ;)
Granični sloj atmosfere (ili planetarni granični sloj) se bavi isključivo uticajima kratkog dometa i u prostoru i u vremenu. Atmosfera iznad graničnog sloja je oslobođena dnevnih uticaja tla, pa se zato i naziva slobodna atmosfera. Ovako podeljeno razmatranje atmosfere dovelo je i do izdvajanja posebnih grana meteorologije. Za granični sloj je zadužena mikrometeorologija, a za slobodnu atmosferu aerologija.
Regularne dnevne promene graničnog sloja atmosfere su prilično dinamične. Noću, u odsustvu Sunčevog zračenja, vazduh se hladi izračivanjem, tako da je temperatura pri samom tlu najniža, a sa povećanjem visine raste sve dok ovo hlađenje ima uticaja. Ova pojava se naziva temperaturna inverzija, inverzno (ili obrnuto) od uobičajenog stanja atmosfere gde temperatura opada sa povećanjem visine. Granični sloj atmosfere je u ovom slučaju oblast temperaturne inverzije. Inverzija je jača kada je temperatura viša, kada ima manje oblaka, manje vetra, ali i kada je vazduh suvlji. To što nam se čini da je inverzija jača zimi nego leti je verovatno što nam je ionako hladno ovde :zima, na dnu atmosfere, a samo koju stotinu metara iznad nas je 10-15 stepeni toplije, što ne čini nikakvu utehu. Radiosondažna merenja su na strani opisanog razmatranja! :rules:
Svitanje donosi promene, jer se uključuje moćna toplotna mašina – Sunce :sun . Bukvalno tog trenutka počinje postepeno zagrevanje tla, pa se inverzioni sloj polako 'topi' od tla naviše, kao sladoled u dečijoj ruci. Vazduh pri tlu je zagrejaniji i temperatura opada sa povećanjem visine, sve do sloja koji još nije pod uticajem ovog zagrevanja. Tako nastaje pridignuta temperaturna inverzija. Vrh inverzionog sloja pokušava da pobegne uvis, ali uticaj dnevnog zagrevanja ga sustiže i negde u prepodnevnim časovima ga potpuno 'pregazi' :axe: , ostavljajući atmosferu bez ove inverzije. Ali, granični sloj nije nestao, već ga čini (po definiciji) sloj koji je pod uticajem dnevnog zagrevanja tla.
Prilikom dnevnog zagrevanja tla, delići vazduha se pod silom potiska kreću naviše, i u tom penjanju hlade adijabatski, odnosno bez bitne razmene energije sa okolnim vazduhom. Zagrejane 'porcije' vazduha žure da se penju i jednostavno nemaju vremena da razmene energiju sa onim delom vazduha koji nije zagrejan, pa 'kulira' 8) . U tom penjanju, taj deo vazduha se ohladi toliko da postaje zasićen vodenom parom, pa počinje kondenzacija. Leti to možemo da vidimo kao stvaranje malih belih čupavih oblaka, kumulusa. Ta visina se naziva nivo kondenzacije. Iznad nivoa kondenzacije mikrometeorologija prepušta svoju glavnu ulogu dinamičkoj meteorologiji i aerologiji :rockon: .
Popodnevni časovi donose slabljenje Sunčevog zračenja, pa tlo ponovo postaje hladnije od vazduha neposredno iznad tla. Temperaturna inverzija se nanovo stvara od tla naviše još nešto pre zalaska Sunca, dok iznad inverzionog sloja, procesi pod uticajem dnevnog zagrevanja koji označavajući debljinu graničnog sloja, polako slabe i gase se u večernjim časovima.
Naravno, ovo je jedna tipična dnevna evolucija graničnog sloja. Ovu temu i njene varijacije meteorolozi razmatraju uvođenjem raznih parametara koji uticaj zračenja Sunca i tla, ali i mešanja vazduha vetrom i konvekcijom svode na nekoliko 'kobasica' raznih jednačina. Zadovoljstvo varenja tih kobasica ostavićemo onima koji će naleteti na mikrometeorologiju, pa ako ih zaboli stomak od muke :bljuv: , znaće da sadržaj tih 'kobasica' treba unaprediti. Samo da ne koriste veštačke dodatke i začine u vidu povećanja broja parametara! Neka pređu na zdravu hranu poštovanja prirodnih zakona i logike jer, verovali ili ne, toga još uvek ima :wink: .
Ne žurite, zastanite malo ispod same zvezde! Ako vam tada priđe neki dečak, ako se smeje, ako ima zlatnu kosicu, ako ne odgovara kada ga pitate, odmah ćete se setiti ko je on. Budite tada ljubazni! Ne ostavljajte me ovako tužnog: odmah mi napišite da se vratio...

Van mreže ptprince

  • Počasni član
  • ***
  • Poruke: 4.901
  • Starost: 52
  • Lokacija: Asteroid B607... ili bilo koji drugi
  • Le Petit Prince
Odg: Sastav i struktura atmosfere
« Odgovor #5 poslato: 16. April 2008. u 15:20 »
Prostorne i vremenske razmere kretanja vazduha

Kada se pominje kretanje vazduha, prvo se pomisli na vetar kao očiglednu manifestaciju kretanja vazduha. Međutim, kretanje vazduha u atmosferi je ponekad daleko komplikovanije od onoga što se neposredno primećuje. Postoje različite prostorne i vremenske razmere kretanja koje su ponekad isuviše male da bi se primećivale, a ponekad isuviše velike da bi običan čovek toga bio svestan.

Najmanja kretanja vazduha su reda veličine oko jedan metar i do nekoliko sekundi trajanja. Ova kretanja mikro razmera se mogu videti kao vihori prašine koje uskovitla vetar, ili uzdignut suvi sneg za vreme mećave. Takođe, u ove razmere spadaju i udari vetra, jer se dešavaju u nekih desetak sekundi. Dimenzije ovih kretanja dosta zavise od brzine vetra koji ih prouzrokuje, oblika terena u njihovoj neposrednoj okolini, ali i drugih objekata koji mogu i da se kreću raznim brzinama. Svako je iskusio prolazak automobila ili nekog težeg vozila u neposrednoj blizini i zna kako vetar 'cima'.
Sledeća kretanja vazduha po veličini su turbulentna kretanja, kako u vidu termala, tako i u vidu 'vezivanja vetra u čvor' na visinama avionskih letova. Ova kretanja malih razmera su veličine par stotina metara, a trajanja do nekoliko minuta. U njih spadaju i uzlazna i silazna kretanja vazduha u planetarnom graničnom sloju, kao i stvaranje malih belih oblačića lepog vremena – kumulusa.
Kad su uslovi za stvaranje takvih oblaka povoljni, pa narastu do velikih, pretećih oblaka koji daju grmljavinu i pljuskove – kumulonimbusa, svedoci smo prisustva kretanja mezo razmera. Ona su veličine po nekoliko kilometara, a trajanja i do sat vremena. Tu spadaju i pijavice i trombe koje u izuzetnim slučajevima izviruju iz takvih oblaka, praveći pustoš :tornado. Ove razmere kretanja se mogu opaziti i kao lokalni vetrovi kao što su vetar s mora – vetar s kopna, ili lokalni vetrovi koji se penju ili silaze niz planine. Pri vrhovima planina, opet, možemo videti i još malo krupnije oblike kretanja mezo razmera, a to su stvaranje planinskih talasa i orografskih oblaka koji prividno stoje kao da su 'usidreni' uprkos jakom vetru.
Kretanja sinoptičkih razmera su prva koja se ne mogu videti, jer su suviše velika. To su pre svega oblasti koje razgraničavaju dve različite vazdušne mase, a opšte su poznati pod nazivom frontovi ili frontalne zone, i imaju dimenzije po nekoliko desetina kilometara po širini, a poneku stotinu kilometara po dužini, a rok trajanja od dva-tri dana. Tropski cikloni su još malo veći, po par stotina kilometara u prečniku, a životni vek im je pet do deset dana :hurr:. Najzad, (vantropski) cikloni i anticikloni imaju i po hiljadu kilometara u prečniku, a opstaju od tri-četiri pa do desetak dana.
Najkrupniji i najdugovečniji oblici kretanja vazduha u atmosferi su kretanja planetarnih razmera. Da, ima nešto veće i od ciklona i anticiklona. To su Rosbijevi talasi, strujnice koje imaju oblik 'špageta' na koje su, kao na šinama planinske pruge načičkani vagoni od ciklona. Ovi talasi se vrlo sporo kreću; potrebno im je nekoliko dana da promene svoj položaj. Veličina jednog od ovih ultra dugih talasa je i nekoliko hiljada kilometara, tako da oko čitave polulopte ne može stati više od dva-tri talasa. Ovako smo ušli u sistem opšte cirkulacije atmosfere.
Pošto je ovako komplikovan sistem strujanja teško pratiti odjednom, meteorolozi su podelili zadatke između sebe. Na primer mikrometeorologija preuzima kretanja mikro razmera, a sinoptika kretanja sinoptičkih razmera. Sve njih spaja dinamička meteorologija, odnosno komplet zakona fizike gasova primenjenih na atmosferu. Za te potrebe koristi se srazmerno veliki komplet matematike, ali ne treba da to obeshrabri meteorologe. Dok je birao meteorologiju za svoju narednu naučnu oblast, velikan svetske nauke, Milutin Milanković je rekao 'Ko će pohvatati u matematičke obrasce sve ćudi Eolove?'
Ko je rekao 'ja'? :roll:
« Poslednja izmena: 17. April 2008. u 09:53 ptprince »
Ne žurite, zastanite malo ispod same zvezde! Ako vam tada priđe neki dečak, ako se smeje, ako ima zlatnu kosicu, ako ne odgovara kada ga pitate, odmah ćete se setiti ko je on. Budite tada ljubazni! Ne ostavljajte me ovako tužnog: odmah mi napišite da se vratio...


 

Sitemap 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18